Интернет издање - вести се дневно ажурирају
Штампа

Дуготрајна асимилација

Павло Јакоја Брајовић, председник српско-црногорског удружења „Морача-Розафа“ у Албанији

Родитељи новорођенчади, припадника наше мањине, били су присиљени да дају албанска имена деци и то из припремљеног списка имена од стране албанских државних органа. Многи албански закони и даље су у супротности са европским конвенцијама и не омогућавају мањинама остваривање њихових права, пре свега право на национални идентитет

У Албанији, по проценама Удружења српскоцрногорске заједнице „Морача-Розафа“, живи око 30.000 припадника српске националности. Сконцентрисани су углавном у градовима Скадар и Коплик, пре свега у селима комуне Груемира: Врака, Омара, Грил, Велики Борич, Мали Борич, Каменица, Стари Штој, Нови Штој, Добрач, Голем, Мушан, Бушат итд. Такође, живе и у окрузима Лежа, Драч, Тирана, Елбасан, Либражд, Фиер, у селима Рет Либовша и Хамил, Корча, Берат итд. Држава Албанија је годинама јако активна у непримереним и неистинитим коментарима о правима албанске националне мањине на Косову и Метохији и југу Србије. Док они уживају сва права по највишим европским стандардима, Срби у Албанији, по речима Павла Јакоје Брајовића, председника Удружења Срба и Црногораца „Морача-Розафа“ у Скадру немају основна људска права, а деценијама уназад врши се асимилација над њима. Не желећи да коментарише провокацију на фудбалској утакмици у Београду, нити долазак албанског премијера Еди Раме у Београд, адвокат Павло Јакоја Брајовић, говори за „Јединство“ о положају Срба у Албанији. 

Кроз шта је све пролазио српски народ у Албанији прошлог века, а посебно за време комунистичке диктаторске власти Енвера Хоxе и затворености те државе?

Током прошлих деценија двадесетог века, режими краља Зогуа и комунистич ког диктатора Енвера Хоxе спроводили су репресивну и дискриминаторску политику, одузевши припадницима српског народа најелементарнија, природна људска права. Политика репресије имала је за циљ асимилацију и губљење идентитета, иако су Срби на овим просторима аутохтон народ. Затворене су школе на српском језику, забрањено изјашњавање о националној припадности, употреба сопствених традиционалних имена и презимена која су се завршавала на ић, одузето право на образовање и информисање на српском језику, забрањено одржавање контаката са матичном државом, укинуто право на слободу вероисповести итд. У матичним књигама избрисана је првобитна српска националност и дефинисана као албанска. Карактеристична породична имена и презимена под присилом су замењивана албанским која су, по свом значењу, понижавајућа, као што су: Д р у р и ( Д р в о ) , А р р а (Орах) , Гури (Камен) , Х е к у р и ( Г в о ж ђ е ) , Дритарја (Прозор) итд. Р о д и т е љ и новорођенчади, припадника наше мањине, били су присиљени да дају албанска имена деци и то из припремљеног списка имена од стране албанских државних органа. Припадницима који су били присиљени да се одрекну тих имена и презимена, у последње време, дато је право да у канцеларијама служби за вођење матичних књига, путем једноставне п р о ц е д у р е , п о д н е с у захтев за њихову промену, под условом да се мења само једно, или име или презиме.

Без права на национални идентитет 

Да ли су демократске промене у Албанији донеле побољшање за српску заједницу у остваривању људских права?

Демократске промене у Албанији и прихватање европских конвенција о људским правима и правима националних мањина, односно укључивања тих промена у политички и друштвени живот Албаније слабо су се одразила на унапређење мањинских права. Већ дуго времена није извршен попис становништва у Албанији, мада неопходан да би мањинама омогућио национално изјашњавање а самим тим и правни, политички и културни легитимитет. По проценама представника Удружења „Морача- Розафа“, у демократском и слободном попису становништва по европским стандардима, број припадника српскоцрногорске заједнице би превазишао број припадника грчке националне заједнице у Албанији, која је за сада најбројнија. Многи албански закони и даље су у супротности са европским конвенцијама и не омогућавају мањинама остваривање њихових права, пре свега право на национални идентитет. На пример, промена националности у Албанији врши се само на основу одлуке суда, која уз то и финансијски пуно кошта, иако Конвенција Савета Европе „О заштити националних мањина“, коју је Албанија ратификовала, предвиђа да„...свако лице које припада једној националној мањини има право да слободно одлучује да ли хоће да се третира као такво...“. 

Какав је данас статус Срба у Албанији и постоје ли институције у оквиру српске заједнице или државе Албаније које су надлежне за очување идентитета српског народа на том простору?

Српска заједница је тек 2006. године добила статус националне мањине. Нису заступљени у Парламенту Републике Албаније и немају формирану своју политичку партију. Политички се не опредељују ни за једну политичку опцију него сво њихово политичко деловање настоје да остваре путем комуникације са државним органима власти и удружени са другим мањинским организацијама. Албанска влада је 2004. године формирала Државни комитет за мањине у којем је и један представник наше мањине. Директор основне школе у Враки је припадница мањине. Не постоји ниједан други облик заступања српске мањине у министарствима, некој другој централној институцији Албаније нити у локалној администрацији. Ми тражимо да у будућој сарадњи између Србије и Албаније проблем нашег заступања буде приоритет и законом уређен. Срби и Црногорци заједно су организовани у У д р ужењу „Мо р а ч а - Розафа“. Формирано је и православно удружење „Свети Јован Владимир“ са седиштем у Скадру. Српска заједница у Албанији нема организована спортска удружења или клубове. Албанска држава не финансира рад и активности мањинских организација.

Ниједна школа на српском језику 

Да ли је Албанија омогућила српској националној заједници било какав вид образовања на српском језику и како српска деца науче свој језик?

Не постоји основна и средња школа са наставом на српском језику, као ни настава у оквиру црквено-школских општина или допунска настава у организацији Министарства просвете Републике Србије. Такође, не постоје приватне школе или било какви облици које самостално организују родитељи или удружења. Постоји катедра за славистику на д р ж а в н о м Универзитету у Тирани, где се изучава и српски језик, која тренутно има око 40 студената. У Албанији, дакле, опстаје јединствен случај да једна национална заједница, у овом случају српска, од 1934. године, од када је краљ Зогу укинуо школе на српском језику, нема ниједну школу на матерњем језику. До тада је у Скадру постојала српска школа „Обилић“. Припадници српскоцрногорске заједнице су свесни да школовање на српском језику представља један од најважнијих услова за очување националног идентитета, те стога постоје стални захтеви за отварањем школа на српском језику. Оправдање за то што се ни данас не отварају школе на српском језику албанска власт налази у непостојању ученика српске националности у матичним књигама који желе да похађају наставу на српском језику. То је последица неодржавања општег пописа становништва на коме би се припадници народа изјашњавали о својој националној и језичкој припадности. Ср п с к о - ц р н о г о р с к а заједница донедавно је истицала да, осим начелне подршке и слања мање количине уxбеника деведесетих година, држава Србија није пружила конкретну помоћ да се реализује допунска настава или бар курсеви српског језика. Удружење „Морача- Розафа“, октобра 2007. године, предложило је пројекат за курс (основе учења) српског језика, који је прихваћен и финансиран од стране Министарства за дијаспору Републике Србије и који се сваке године за редом одржава у п р о с т о р и ј а м а Удружења. Након седамдесет и четири године, припадници српске националне заједнице у Албанији (у Скадру), њих 50, подељени у три групе (22 млађег, 18 средњег и 10 ученика старијег узраста) уче свој матерњи - српски језик. Удружење је изнело предлог у вези са неопходношћу отварања п р и в а т н е деветогодишње школе на српском језику, који би надлежне државне институције у Србији требало да уваже и помогну у реализацији. Почетком новембра, Удружење „Морача- Розафа“, уз финансијску помоћ Министарства за дијаспору, отворило је Културно-информативноекономски центар, где се одржава и курс српског језика.

Једно од основних људских права је и право на информисање на сопственом језику. Има ли власт у Албанији слуха за Србе када су у питању медији на српском језику и да ли финансијски помаже неки српски медиј?

Тренутно у Албанији не постоји ниједан облик информисања на српском језику у електронском или писаном облику који се финансира од стране албанске државе. Удружење „ Морача- Розафа“ финансијском п о д р ш к о м Министарства за културу Републике Србије низ година објављује своју веб страницу на српском и албанском језику на адреси њњњ.мораца-розафа.орг. Такав вид електронског медија омогућује комуникацију за све заинтересоване о дешавањима у српској заједници у Албанији, њиховим интеграционим акцијама, култури, животу, проблематикама и политич ким ставовима. Националне заједнице које имају велики број припадника, по европским критеријумима, морале би да имају и пропорционално одређене термине на државној телевизији. Праћење т е л е в и з и ј с к и х програма из Србије, односно Црне Горе, ко за то има материјалне могућности, не може бити разлог за мањинску незаступљеност у државним медијима Албаније. На ц и о н а л н е заједнице у А л б а н и ј и н е м а ј у н и ј е д н о г члана у управним одборима државних електронских или п и с а н и х м е д и ј а . Пр и н ц и п и позитивне дискриминације мањина се не ос твару ј у, јер држава А л б а н и ј а нема „Закон о заштити н а ц и о н алних мањина“, иако је ратификов а л а Конвенцију С а в е т а Европе „О з а ш т и т и националних мањина“.

Вера и култура 

Какво је данас стање у Албанији по питању верских слобода српског народа?

На подручју Албаније, верски и духовно, православни народ окупља Албанска православна црква која је своју аутокефалност стекла 1937. године. Први поглавар је био Христифор, од 1937. до 1949. године. Пред Други светски рат Албанија је имала 250.000 православних становника и 354 храма. Након Другог светског рата, режим Енвера Хоџе је онемогућавао верски живот, а 1967. године и забранио сваки вид верских активности. То је трајало до 1990. године, до промена у Албанији, када је почело оживљавање верског живота и обнављање храмова. Православци данас чине 25% становништва Албаније, а на челу Албанске православне цркве је Његово Блаженство архиепископ тирански и све Албаније Г. Анастасије (по националности Грк). Надлежни парох за подручје Скадра и Враке је свештеник Александар Петани. Постоје остаци старих православних цркава: у Раш-Кули из 9. века по предању посвећена Светом Сави, Св. Стевана у Скадарској тврђави и Св. Срђа и Вакха на обали реке Бојане из 13. века где су сахрањени српски краљеви из династије Војислављевића, Св. Николе на обали где отиче Бојана из Скадарског језера (14. век) и стара црква Свете Тројице у Враки (19. век). Иако од велике важности за културни и национални идентитет српског народа, албанска држава не чини ништа по питању њихове обнове и заштите. Православни верски објекти претворени су у продавнице , складишта, штале и магацине или су једноставно срушени. Припадници српског народа у Албанији сматрају да је сарадња са Митрополијом црногорско-приморском Српске православне цркве успешна, посебно у региону Скадра. 

У каквом су стању српски културно историјски споменици у Албанији и како се Срби културно организују ради очувања идентитета?

Тренутно у Албанији не постоји ниједан облик културног организовања с р п с к о - ц р н о г о р с к е националне заједнице, па самим тим ни могућност финансирања или суфинансирања оваквих активности. Српски културно-историјски споменици у Албанији су уништени или њихова очуваност није позната. Војничко гробље у Скадру, на којем је сахрањен непознат број српских војника страдалих у Првом светском рату, постојало је од 1927. до 60-их година 20. века, када је и уништено. На том месту сада се налази локална болница. Стање војничких гробаља у Корчи, Лешу, Каваји, Драчу, Арту, Валони, Бурелу и селима Нарта Валона и Дега Малесија, где су сахрањени борци из балканских и два светска рата, није познато или су уништена. На брду Бардањолу (Лодртуне) налази се непознат број гробова и остатака надгробних споменика. По проценама наше мањине око 6.000 палих српских бораца за ослобођење Скадра од Отоманске империје у балканским ратовима, у којима је изгубило живот 10.000 војника српске и црногорске војске. Удружење „Морача- Розафа“ и „Свети Јован Владимир“ покрећу иницијативу према албанској држави, очекујући помоћ и матичне државе за подизање споменобележ ја на овом месту. У Републици Албанији, поред наведених, постоје, или су постојала, и пуковска гробља на Тарабошу, у Тармобану, Муселиму, Љешу, Гајтану, Брдици (гробље припадника Дринске дивизије страдалих током Првог балканског рата), Медуи, Мурићанима, Мурићанској главици, Барбалуши, Луварзу, Линају, Враки, на Ширичком Вису, у Малом Биситу, Бакоу, Трунеиу, код манастира Сирћа, у Бобији, Бужату, Груди, Фијери, Драмашу, Онлику, Нејвушу, Шаљи и другим местима на којима су сахрањене особе пореклом са територије Републике Србије називи свих места преузети су из архивске грађе у транскрибованом облику на српски језик те је могуће да је неопходно извршити њихове корекције. 

Да ли је потребно дубље повезивање са и н с т и т у ц и ј а м а Републике Србије да би се ефикасније штитио идентитет српског народа у Албанији и спасао од тоталне асимилације?

По мишљењу представника српске заједнице из Албаније, неопходно је да држава Србија посебно стратешки третира Србе из суседних земаља и непосредног окружења и, у складу са тим, институционално се организује, како би се на ефикаснији начин остваривала сарадња са српским асоцијацијама у суседним земљама где су Срби домицилан народ, а не класична дијаспора. Из тих разлога, потребно је предвидети знатнија средства за ове намене. Потребно је регулисање законом или подзаконским актима у области високог образовања припадника српско- црногорске националне мањине у Републици Србији. Регулисање статуса студената из Албаније којима треба обезбедити услове за учење српског језика у Србији због недовољног знања српског језика као и директан упис у факултете Републике Србије. Регулисање статусни права припадника српско- црногорске мањине путем олакшања процедуре и обраде апликације за стицање држављанства Републике Србије. Покретање иницијативе за склапање међудржавног споразума Републике Србије и Републике Албаније о заштити националних мањина. Додељивање помоћи најугроженијим слојевима српског живља која се може састојати од прехрамбене и новчане помоћи, помоћи у облику пољопривредне механизације, предвиђања одређеног фонда за пензије или социјалне помоћи итд. Финансирање куповине седишта Удружења које би омогућило смештање И н ф о р м а т и в н о г , Културног и Економског Центра са Републиком Србијом, свих облика курсева и наставе на српском језику и потенцијалне телевизије на српском. Потребно је предвидети финансијска средства за отварање телевизије на српском у Скадру. Таква телевизија би емитовала програме на српском, вести из Србије, културне и историјске, документаре, музичке и серијске програме на српском који ће се обезбедити у сарадњи са другим српским телевизијама у Србији. Рада Комазец

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија