Интернет издање - архива
Штампа

За културу је глобализам погубан

Милош Шобајић, српски, европски и светски сликар
                        
Гледање је основа сликања. -Док сликам ја сам у молитви. Као на литургији. -Ја сликам моје страхове. -У српском корпусу ће увек бити уметника, то доказујемо још од наших старих манастира до данас. -Остаје нам само нада, а моје је дубоко уверење да је Косово српско и да ће српско и остати. Начин на који нам је одузето говори много, каже Шобајић

„Шобајићи су од сојне лозе, знамените, која потиче из истоименог места подно манастира Острог, али је велики сликар, уметник Милош, рођен у Београду, одакле је 1970. кренуо да осваја Париз, а затим и остали свет“. Ова честица из биографије Милоша Шобајића путоказ је онима који су заинтересовани да ближе упознају великог српског, европског и светског сликара којег у јавном животу прати одредница више етичке него естетске природе. И са том одредницом да је „српски националиста“, Шобајић се успешно носи и једнако траје у великом уметничком свету.
Милош Шобајић је рођен 1945. године у Београду. Данас је декан Факултета за уметност и дизајн „Мегатренд“, такође је ванредни професор у највећој кинеској високој школи за примењену уметност „Луxун Академији“ у граду Шењан. Поред седамдесет самосталних, излагао је на четири стотине групних изложби у земљи и свету. О њему је направљен низ страних и домаћих филмова и репортажа а библиографски подацио уметниковом делу упућују на преко седам стотина текстова. Разговарамо са њим о његовом сликарству и неким актуелним питањима савременог света.


Припадате великим сликарима чија се дела налазе у више од двадесет музеја у свету који чувају само праве вредности (Париз, Амстердам,Брисел, Атина, Кобленц, Шењанг...). Када сте и како осетили или наслутили да ћете постићи велики успех у сликарству?


-Мој отац је био мој први колекционар и са одушевљењем сакупљао сваки мој нацртани папирић још кад сам био дечак. Мени је то његово одушевљење било чудно, али он је тај који ме је касније убедио да идем на Ликовну Академију и од тог тренутка сам открио да је у сликарству моја будућност и моја срећа. Негде на средини студија, видевши многе велике сликаре по Европским музејима  силно сам пожелео да и ја покажем шта могу. Тако ми се тада учинило да могу те замахе руку и стопала и неке недефинисане просторе у којима се човек клиза и посрће, а које сам гледао свакодневно у мом мозгу, да насликам и запањим себе самога на првом месту. Нисам тада ипак још био у стању да сликам такву слику, али сам је видео и знао сам да ћу једног дана успети да је насликам.


У Паризу сте се веома брзо доказали као сликар. У „граду уметности“ то је редак случај. Шта је било пресудно?


-Морао сам да сликам што сам боље могао, како би преживео и опстао. Некима се то допало и ето доброг почетка. Срећа ми се у неку руку осмехнула.


Обожавали сте ренесансно сликарство а касније себе видели као потомка немачких експресиониста. Како је текао тај пут?


-Ренесансно сликарство је као лек за очи. Одушевљен сам том чистоћом, хармонијом и благошћу и остао до данас опчињен раном ренесансом, пре свега, али отишао сам у другом правцу, према нечему што је необуздано са наглашеним претеривањем, слично немачком експресионизму, пре би рекао православној икони, која магнетски привлачи око посматрача баш због њеног претераног нагласка на једном детаљу.


Ви сте од оне „врсте“ уметника који имају огромну, упадљиву, стваралачку енергију. Да ли је то време, у коме такви уметници стварају, неко друго време, у које пониру и израњају, а не оно обично свакодневно, мерљиво сатима, минутима...?


-Док сликам ја сам у молитви. Као на литургији. У белини мог атељеа покушавам да нађем ону последњу кап талента којег немам довољно, како би дао слици енергију потребну за живот. Тада ми је неопходна концентрација до које тешко долазим и само у неколико блажених тернутака ми је потребно да уђем у то стање у којем време престане да постоји. Такви тренутци су драгоцени јер су ретки и без њих не могу да насликам слику.


Они који Вам се истински диве као и уметничка критика, кажу да Ви препадате Вашу публику тако што пред њу постављате тешка питања: Шта је зло, каква је судбина посматрача...Колико је важно да се дело допадне уметнику да би се тај ехо пренео и на публику?


-Ја сликам моје страхове. Покушавам да на платну измирим све зачаране стране, да им дам форму, поправим леву и десну страну једначине која је постављена на платну. Како то посматрач чита ја не знам, али би волео да осети пре свега енергију коју му шаљем као лек. Односно волео би да се гледалац пред мојим делом тако осећа.


Зашто сликари (мушкарци) често воле темпераментну црвену боју?


- Ако мислите да је црвена боја само мушка, не би се сложио. Шта је Кармен онда? Црвена боја је енергија, крв, фасцинација, љубав, мржња, и много још осећања блиских страсти. То поседују и жене и мушкарци. Истина је да ја придајем посебну пажњу црвеној боји.


На чему инсистирате код Ваших студената, чему их учите, а да то не могу да нађу у књигама?


-Учим их да се не плаше онога што гледају и како ће га пренети на платно. Гледање је основа сликања. Сви видимо на наш посебан начин, у томе и јесте разлика између уметника. Подржавам свачији поглед, само код студената покушавам да га синхронизујем са његовом руком која црта оно што његово око гледа. То је прапочетак сликарства. После прве лекције долази до проблема. Пикасо је рекао да су сви талентовани до тридесет и пете године и да сви обећавају...Али шта после? Разговор, дуги разговори су неопходни да би се дошло до неких закључака. Уметност је толико лична ствар, да је тешко некога научити било шта у том домену. Разговор и упоређивања су једини пут до неких закључака.


Какви су српски таленти данас а какви студенти у Кини где такође предајете? У чему је разлика?


-Код нас има пуно талентованих људи из разних области, из спорта, математике, бизниса, књижевности, па и лоповлука, а и сликарства. Ко докле стигне, зависиће од низа фактора али сигуран сам да ће у српском корпусу увек бити уметника. То доказујемо још од наших старих манастира до данас. Кинези су огроман народ. Њихово сликарство је старо 5000 година. Било је репетитивно миленијумима у вечном понављању исте теме обрађиване на исти начин. Последњих деценија они пролазе у сасвим нову фазу из које ће се сигурно родити нешто посве оригинално. У то сам убеђен. Држава Кина стоји са великим парама иза својих уметника и подржава их на светском плану, што нажалост није случај са српским уметницима. Мислим да је то фундаментална разлика између нас и њих.


Централа тема Ваше уметности је човек. Каква је будућност човечанства када су у питању односи међу људима, ако је од свега најважнији однос са онима које волимо и који воле нас?


-Увек сам сликао човека. У почетку сам га сликао у гомилама , које су се смањивале до групних портрета, па га најзад поставио у собу, сасвим смог, да би га потом елиминисао и сликао само његов траг којег оставља пролазећи кроз неки простор. Мислим да нам је то судбина. О ближњима на мојим сликама нема речи, исто као што нема жена на мојим платнима. Ближњи и жене су сувише крхка и драга бића и о њима код мене на сликама и скулптурама, ни речи, што не значи да моју Драгану, коју обожавам, не држим најдубље у мом срцу.


Какав је Ваш одговор на питање „Зашто је мој ближњи све даље од мене“ с обзиром да волите човека?


-Оно што су некад била божанства, анђели и свеци, данас их можемо сваког часа гледати и увећане на огромним рекламама или ТВ екранима, које су саставни део нашег живота. Они нам се обраћају са осмехом, са лажним обећањима и то су постали наши идоли, наша светиња, наши ближњи, како рекосте. Ми немамо више времена да се бавимо собом. Ми можемио само да посматрамо наш усамљени траг којег остављамо за собом.


Како гледате на сивило цивилизације, социјалну беду, и у каквој је она вези са новим светским поретком? Каква је ово демократија данас и шта је са људским правима?


-Нови светски поредак је вероватно добар у економији, јер омогућава да изаберете или купите бољи и јевтинији производ, независно где сте на планети. За културу је глобализам погубан. Посебно за културу малих народа као што је Србија, јер не прихвата индивидуалног ствараоца, који је по дефиницији субверзиван и штети једноумљу апсолутне власти, којој је слоган, сви смо ми уметници, односно ако смо сви уметници, уметник у оном класичном смислу као аутентични и самостални мислилац, више не постоји. Демократија је власт добро организоване мањине над већином, а људска права су дозвољена у оној мери која не ремети статус добро организоване мањине на власти.


Члан сте Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу. Да ли сте и колико могли да померите ствари са мртве тачке?


-Као што видите, нисам успео баш ништа по том питању да помогнем али наша заједничка и велика сатисфакција је постојање јаке и стабилне Републике Српске. То је велика победа.


Да ли сте имали прилику да кажете свету бар делић истине о Косову и Метохији?


-Наравно да сам разговарао са пријатељима и непријатељима о Косову. Колико сам успео да им пренесем моја осећања и историјске чињенице, не знам?


Ако је „уметност највећа политика“ , каква је перспектива „Бриселског дијалога“ из Вашег угла?


-О Бриселским разговорима нисам довољно информисан, као уосталом ни цела наша јавност. Остаје нам само нада, а моје дубоко уверење је да је Косово српско и да ће српско и остати. Начин на који нам је отето говори пуно.


Пријатељ сте са Петером Хандкеом који често долази Србима на Косову и Метохији. Да ли бисте направили изложбу у неком од лепих галеријских простора Српских културних центара, који нису замрли већ су све живљи упркос свим претњама и страховима?


-Петер Хандке је писао текст за велику монографију о мом раду, која је пре петнаест година објављена у Паризу. Он је изузетан човек, са невероватном храброшћу и самопоуздањем. Увек се запањујем тако храбрим ставом тог великог писца, којег са радошћу виђам али нажалост доста ретко. Наравно да бих са великом радошћу видео једну моју изложбу на Косову. Нико ме до сада није звао. Дошао би са Драганом, мојом супругом врло радо. Она би сигурно јако волела да направи реситал уз моју изложбу.


Пре две године изашла је из штампе нова монографија о Вама?


-Да објављена је у Лондону код издавача,Филип Вилсон Публишер, а текст је написао њихов чувени критичар Едвард Луси Смит, и то је био за мене диван догађај, јер сам том монографијом први пут закорачио у енглеско говорно подручје, које обухвата пола планете. Идемо даље и осећам да сам тек на пола мог радног пута. Видимо се на Косову.

 Зашто волим Каравађа ?

Каравађо је отишао до самог врха сликарског исказа, сликајући најдраматичније слике икад створене. Он је велемајстор међу мајсторима. Дивим му се. То његово светло, тамно које је он први употребио да би створио драму какву нико до тада није насликао ме фасцинира. Колико је мир на слици једног сликара попут Фра Анђелика из ране ренесансе, лек за очи, толико је паника код Каравађа, доказ да смо живи, али вечној опасности, каже Милош Шобајић.

 „Велики замах“, синоним за Шобајићеву слику

-Милош Шобајић поседује огромно ликовно-уметничко искуство, развијено и брушено на сталним сукобима креативне свести са глобалном стварношћу света и стварношћу уметности. Он је, рекло би се, типичан представник оних тенденција унутар уметности које настављају традицију европске авангарде у њеној тежњи да ликовни језик преведе из стања чистог естетизма у супстанцу критичког односа према обесмишљеној стварности света. Његова слика се одређује појмовима као што су динамика , ритам, покрет, велики замах, неухватљиво кретање, жестина геста. Његова скулптура као агресивна чињеница простора која нарушава равнотежу испразног односа духа и физичког света. И зато се слика и скулптура прожимају, спајају и осмишљавају као медијска целовитост.
Саму тематску основу својих слика најбоље је објаснио сам аутор у једном писму:  „ Купатила, односно лавабои су за мене већ стара тема и очигледно не могу их се отрести. То је као прилаз чистом, опраном, стерилизованом. Као да се чистимо од прљавог у животу, као Понтије Пилат. У великом искораку прилазимо, скоро ишчашени, том лавабоу у разним сатима дана. У сумрак, у зору, а увек са истом и једном жељом да додирнемо нешто чисто...“ Овако  о Милошу Шобајићу пише Срето Бошњак, ликовни критичар.


                                                                Славица Ђукић
                                
          



 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија