Интернет издање - вести се дневно ажурирају
Штампа

Архитектура је доказ човекове моћи над природом

 Нови таленти: Александра Јевтовић, архитекта, ликовна уметница, илустраторка
 
Не могу да сматрам нормалним да се савет правника плаћа а идеја уметника не. Уметност ме фасцинира на најшири могући начин а историја уметности помаже том разумевању.
-Историју уметности посматрам као алат за што боље разумевање и сналажење у садашњем тренутку. - На комедију са Унеском сам гледала само тако, као на јефтину комедију, каже Александра Јевтовић
Како најкраће представити девојку која је тек превалила 30-ту а већ је мастер архитектуре, докторант на историји уметности, иза себе има огроман број награда, изложби, учешћа на научним скуповима... Асистент је на Високој пословној школи струковнх студија у Блацу и члан је Менсе са коефицијеном интелигенције 156.                                                                                                           Та девојка је Александра Јевтовић, рођена 1985. године у Приштини. Похађала основну школу „Аца Маровић“ у родном граду и већ тада била награђивана за успехе на такмичењима из разних предмета. Још у основној школи похађала је  ШАФ – Школу анимираног филма, прву икада основану на простору Космета. После напуштања Косова и Метохије 1999. године, осми разред завршила је у Подгорици у основној школи „Вук Караџић“ као добитник дипломе Луча, за одличан успех из свих предмета. Током лета 2000. године учествовала на ликовном Креативном кампу у Кикинди и Летњем кампу о правима детета на Ивановим Коритима. Завршила је Гимназију „Слободан Шкеровић“ у Подгорици, смер природно-математички. Од 2002-2004 била је  полазник истраживачке станице Петница из области физике којом приликом је награђивана.  Архитектонски факултет Универзитета у Београду уписала 2004. године. Основне академске студије завршила 2007. године и исте године, на истом факултету, уписала Мастер академске студије. Завршила их 2009-те године (са просеком 9,67). Већ 2010. године уписала докторске студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на катедри – Историја уметности – усмерење историја архитектуре. Од  2010 до 2011. године била је запослена у фирми „Србијапројект а.д.“ као пројектант сарадник. Учесник је бројних научних симпозијума у Србији и земљама у окружењу. Као илустратор сарађивала са Политикиним забавиком, српском редакцијом Деутче Wелле, порталом тарзанија, Јавнисервис.ме, Новости Енигмом, издавачком кућом Клет ... Недавно је имала изложбу илустрација у галерији „Штаб“ у Београду . Са Александром Јевтовић, архитектом, ликовном уметницом и илустраторком, разговарамо специјално за „Јединство“ о њеним талентима, каријери, Косову и Метохији...
 
Како сте доживели бомбардовање и протеривање са Косова и Метохије имајући у виду да сте тада били у осетљивом узрасту? 
 
-Са ове дистанце мислим исто што и тад, да сам га дочекала спремно, у оној мери у којој је човек уопште способан да себе припреми за такав след догађаја. Потресније сам доживела прву децу избеглице која су у нашу школу пристизала из Босне и Херцеговине. Памтим први одлазак у њихов смештај. Боравили су у крајње нехуманим условима и до тог тренутка, ни на филмовима, нисам видела толико несреће на једном месту. Од тог дана па до конкретног марта нисам престајала да сањам да ме сналази исто и шта у том случају пакујем. Стално сам се у сновима паковала, да случајно не заборавим да понесем неки албум са сликама. Када су нам коначно рекли да ујутру бежимо и да се ујутру спакујемо, тачно сам знала шта носим и где се шта налази. Па урадила сам то већ небројено пута.Тог јутра ми није падало на памет да се ја ту више нећу вратити. Колико ме је то све погодило тада, сазнајала сам сукцесивно у етапама. Први пут, тек неких 5-6 година касније, памтим како сам потпуно безбрижно за потребе истраживања на факултету укуцала на Гуглу Народна библиотека у Приштини. Па „кад сам већ ту“ кренула да погледам још по нешто. Улица Била Клинтона. Скулптура Била Клинтона. Данима нисам излазила из куће, јер сам се тек ту освестила шта нам се заправо десило и да нема назад. И да то мене заправо јако боли.                                                                                                                                                       
Цртали сте још у предшколском добу, и те Вам је цртеже објављивало приштинско „Јединство“ а носили су их за објављивање Ваше комшије, новинар Радојица Барјактаревић и његова супруга Нена. Када сте осетили да је уметност Ваше животно опредељење? 
 
-Моја буквално најранија сећања у животу везана су за цртеж и стрипове. Уметност је некако одувек била ту. Мама је имала талента, времена и живаца. Била је студент медицине и све су јој свеске и белешке биле исцртане портретским скицама девојака. Углавном је свака имала пратећи коментар типа „Ево, оваква ћеш ти бити кад порастеш“. Прво сам почела њу да копирам. До треће године сам цртала девојке у најразличитијим позама. Углавном су имале бисере око врата, мини сукње и дуге ноге. Први цртежи објављивани у Јединству су управо били из те фазе. Шестогодишњакиња која црта на тему „Мој рођендан“ а на том рођендану су три манекенке од по 20+ година. У трећој години сам научила да читам и пишем и родитељи су почели редовно да ми узимају Микијеве забавнике, да бих вежбала читање и слова, а отворили су ми тај нови идеални свет којим сам дословце била одушевљена. Онда смо почели да цртамо стрипове. Тата је одлазио на посао а мама ми је код куће исцртавала принцзе и бајке које читам али са све облачићима за дијалог, јер обичан цртеж више није пролазио. Брзо потом су ме учланили и у библиотеку, из које памтим да сам опет узимала само књиге са Дизнијевим јунацима и илустрацијама. Ту је и библиотекарка видела шта радим па ме је, иако у вртић никада нисам ишла, повела тамо пар пута да учим децу да цртају.        
Када смо остали сами, тата се сналазио инжењерски. Њему маште није мањкало, ни педантности, али слободне руке да. Он је тада почео да ми надокнађује пропуст паусима. Прецтавао би на паусима све цртеже из Микијевих забавника, са по којим измењеним детаљем, али је прича била потпуно нова. Што је било на неки други начин поједнако занимљиво и иновативно. Не памтим период живота, ма недељу живота, у којој нисам цртала. Никада о томе нисам размишљала као о будућем позиву. То је било неко константно морање. Потреба и нагон. 
 
Како су се на Ваш уметнички рад одразиле смрти Ваших прерано преминулих родитеља и баке која је једно време водила бригу о Вама? 
 
-Свака од тих смрти је била лекција за себе. Животна лекција која је мењала смисао свега и као таква се нужно осликавала и на то што радим. Мамину смрт сам доживела са пет година, боље рећи преживела, јер сам била у ауту у ком су погинули и она и њена оба родитеља. Ја нисам имала ни модрицу, само те слике. У том моменту је смешно и говорити о неком доживљају на свесном нивоу. Тада нисам чак ни плакала. Због ње сам желела да наставим да цртам, чак и када је то подразумевало шуњање по кући док остали спавају и исцрпљеност од свих школских обавеза. Она је цртала мене, каква ћу бити у будућности, ја сам желела да цртам њу, каква је била у прошлости.                                                  
 Бака је водила бригу о мени мојих првих пет разреда школе. Дуго се борила са болешћу, била сам принуђена да све то гледам и преживљавам са њом и тек кад је и она умрла ја сам почела да плачем. За свима. И тек сам тада смогла храбрости да све то и цртам. Крв и бол. Отворено и бескрупулозно. Више ме није било брига и била сам јако љута. Осећала сам да је то неки вишеструки злочин који никако није фер и који мени не сме да се догађа. Последњи ударац, када се и тата разболео и преминуо, када јесам остала потпуно сама је био у прво време шок. Али су онда спонтано стари мотиви на сликама почели да се мењају, и све жене које крваве одувек, сада су „прокрвариле“ светлост. И престале су и љутња и агресија јер сам осетила да ми се толико трагедија није десило да бих ја и даље круто као Калимеро тражила неку одмазду и одштету. Ко сам па ја да то мени не би смело да се догађа? Све сме. Требало је само обрисати из главе сулуду идеју о космичкој правди, јер она је правила највећи колапс. Чим сам то успела да одбацим и да се само пустим, ствари су добиле нови и лепши смисао. Последња изложба од пре пар недеља је била једна велика симболична тачка на сва та дешавања, којима сумњам да ћу се икада више враћати на том нивоу.                                                                                                                                Цртање и само цртање је помогло да се све то превазиђе. И хвала му. 
 
 Пуно сте постигли у животу са само 30 година. Колико човек сам гради свој живот а колико је то судбински предодређено? 
 
-Не волим да верујем да сам пуно тога постигла, а све чешће то чујем. Да сам успешна. Та идеја ме плаши јер знам да заправо подразумева сналажење унутар система, са превише мана. Ја лично то не видим као своје битно животно постигнуће. Ако је ту, баш лепо, не може да шкоди. Судбина ме је научила тој најважнијој ствари да је сасвим довољно постигнуће - бити жив.  
     Ја у судбину заиста верујем. Али много више верујем у људску вољу и менталну снагу. Нема те лоше судбине коју људска воља не може да свари и преради у нешто лепо и корисно. Нити има те добре судбине која може да надомести карактерне рупе. Имала сам ту срећу да ми је отац, на сваки мој покушај аргументовања да нешто сви имају и нешто сви раде, постављао питање да ли ја заиста само желим да будем као сви. Јако рано сам шватила да није, нити ће икада бити.                                                                                         Утапање у масу је кукавичлук према себи. Нема тог презимена, новца, титуле нити масе иза које можеш да се сакријеш од сопственог одраза у огледалу.                                                                  
Човек гради прво своју личност а кроз тај процес креира и свој живот. Тако би макар требало да буде, јер све је друго нестабилна творевина на климавим ножицама. Судбина нам потом на пут баца баријере и олакшице, а шта ће човек урадити са њима, само је у његовим сопственим рукама. Сам си једини главни и одговорни уредник само твог живота. Судбина је тек сценограф у филму.
 
 Све што радите, углавном је везано за оловку и линију. Шта је линија у Вашем животу? 
 
-Линија је сами почетак. База и суштина. А као ултимативни израз се обликовала за време студија архитектуре а да то нисам ни осетила. Тих пет година сам приватно највише сликала у уљу. У четири године средње школе имала сам те три главне теме које су ме окупирале, стрип се увек провлачио; маске које су биле тема моје прве самосталне изложбе, рађене у техници пастела, у том периоду су ме окупирале идеје о поигравању идентитетом, о њиховом изграђивању и сакривању; тема друге изложбе су били експресивни пејзажи рађени у темпери, са превише слојева и боја, инспирисани Египатском књигом живих и мојим првим додиром са источњачким учењима. 
На факултету је техничко цртање било свакодневица. Тада сам приватно, имала потребу да се преслишавам. Вадила сам радове из основне школе, са темама и симболима који су толико били искрени у свом настајању да су у мом животу и даље били актуелни, и обрађивала их поново. Стари почетнички радови су служили као скице за уља на платну. Исти мотив, друго одстојање. Да видим где сам стигла за сво то време у својој глави. А кад су сва та тешка уља изашла напоље, када је и студирање постало прошлост, линија је изронила јача него икад. Пет година је злостављана лењирима, шестарима и шинама и више јој није падало на памет да се повуче. Видћемо шта ће доћи следеће, али за сада – линија сам ја. Крива линија, наравно. 
 
Спадате у оне ретке особе које раде оно што воле. Колико времена дневно проведете радећи, стварајући и како проводите слободно време? 
 
-Још увек ни не знам да ли више волим рад са студентима или да седим са собом и стварам. Волела бих да никада не дођем у ситуацију да бирам између та два. Дневно проводим превише времена радећи. То покушавам да контролишем и смањим али ми још увек слабо иде. Због посла често путујем ван Београда, и зато у данима које проводим код куће имам осећај да морам надокнадити пропуштено. То слободног времена којим се и частим повремено проводим уз књиге, филмове и најпозитивније људе које сам успела да сакупим за ових 30 година живота. Имам све мање толеранције за туђе нетолеранције, и та ми врста оптерећења више није неопходна у животу. По том принципу су се и најближи пријатељи сами искристалисали. Оно најважније и најслободније време проводим са Вањом, најмлађим од све млађе браће у фамилији. Он ме већ скоро осам година поново учи суштини. 
 
Где налазите инспирацију? 
 
Најпре у унутрашњем животу човека. У мраковима које потискује и чека да изроне и поједу га. У снагама које поседује а не уме да их пригрли. У свој литератури без које не могу да замислим живот. У филмовима. У музици и уопште свему што је уметност створила до данас. У деци, јединим оазама најчистије свести и душе. Они су најоптимистичнији доказ да су сви људи направљени да буду добри. Само имају проблем да то и остану. У свим стварима које ме окружују заправо, у животу као таквом. 
 
Живот и смрт су као теме присутне на Вашим сликама и илустрацијама, али су боје и позадина углавном топле, бајковите, чаробне ... Колико је важно сачувати позитиван свет маште и дете у себи? 
 
-То је најзахтевнији од свих менталних тренинга. Како Владета Јеротић каже, трудити се да будеш мудар као змија и безазлен као голуб. И напипавати свакодневно где је та граница. Трудим се, и у животу и на сликама, да суштину која јесте брутална и често болна, (при)кажем на пријатан начин. Начин је важан. Сви ћемо умрети то је најизвесније; живот уме да буде низ малих паклова, мој вероватно и јесте био, али не видим шта ту сме да буде оправдање да се кроз живот не иде највеселије могуће. Није то наиван оптимизам, то је само начин на који заиста умем да оправдам све лоше у свету. Док те неко не изудара, немаш ни потребу да се бориш и лако склизнеш у равнодушност. Дете у мени свакодневно ме спашава и открива ми неки нови смисао. Убеђена сам да је чак и мудрије од мене данас, а храбрије јесте несумњиво. Оно је мој једини прави идол. 
 
Шта Вас испуњава а шта забавља у стваралачком раду и да ли је и колико архитектура озбиљнија ствар од сликарства и илустрације, којој сте се предали? 
 
-Архитектура је преозбиљна ствар. Лоше насликана слика никога не угрожава, али греда који би пала на нечију главу и те како би је угрозила. У апстрахованом смислу архитектура је доказ човекове застрашујуће моћи над природом. Има у њој нечег и претећег. Мислим да је из превеликог дивљења самој идеји о њој проистекло и моје незадовољство стањем у струци. Факултет сам завршила у незгодно време и без обзира што јесам имала прилику да пројектујем унутар „звучног“ бироа, то ме и није испуњавало. У том тренутку се мало тога новог градило, а конкретно моја фирма је опстајала захваљујући уговорима са банкама и фирмама којима је уређивала ентеријере пословница. Ништа посебно креативно, добијемо готове елементе, шалтере и полице и распоређујемо их по објектима широм земље. Послови за које је сасвим довољна просечно завршена средња архитектонска школа а не пет година озбиљног студирања. 
Испуњава ме процес медитације над идејом и настанка нечег новог. Забављају ме људи које смо убедили да је то сасвим лаган радни процес, те су стога склони и да га не вреднују довољно. Имамо маште и иновативности, тренирамо вештину годинама, скоро као и у спорту, и онда дође неко и тражи да му ето поклонимо сво то своје време, које смо годинама улагали у тренинг. Због? „Ти свакако уживаш у томе што радиш.“ Камо среће да сте сви имали воље и снаге да истрајете у пословима које волите, не могу више да се осећам кривом што ја јесам. Нити могу да сматрам нормалним да се савет правника плаћа а идеја уметника не. Такве ситуације су бескрајан извор забаве, као уосталом и свака људска глупост, али на ову глупост смо често директно упућени. 
 
Докторант сте на историји уметности, како је дошло до тог избора?
 
Тај избор је дошао најприродније могуће. У време када сам уписивала архитектуру, постојало је између осталих и то усмерење, и ја сам га још тада планирала. Болоња га је укинула и ја сам, по завршетку факултета, упркос разним историјама које јесмо учили у готово сваком семестру, осетила да ми тога треба још. Уметност ме фасцинира на најшири могући начин а историја уметности помаже том разумевању. За време студија архитектуре, константно су ми се отварале теме за размишљање на које нисам успевала себи да одговорим. Иако је архитектура заправо богата јер обједињује и уметнички и инжењерски аспект, опет је то мени било уско. Било ми је неопходно да сва та стечена знања сместим у неки још шири конкекст, у дух времена којем припадам. Осећала сам да годинама учим како да што боље изведем шав на кошуљи а да о целој тој кошуљи и не знам пуно. Историју уметности посматрам као алат за што боље разумевање и сналажење у садашњем тренутку. 
После студија архитектуре, градиво које смо на докторским студијама спремали, по испиту, је деловало непрегледно обимно, али и јако корисно. Све о чему сам се икада питала је кренуло да се само решава и одмотава. Испити су захветевали озбиљне изолације, које су биле тешке, али ме је држала срећа што напокон почињем да разумевам тај свет којим сам изабрала да се крећем. 
 
Какво је ово време за младог уметника, сликари се углавном жале? 
 
-Ово време је незахвално за све младе људе, свих професија. У процепу смо између темеља које су нам поставили родитељи и садашњице која има јако мало везе са тим темељима. Свет је потпуно другачији него што је био у њихово време. Они су углавном имали обезбеђена радна места одмах по завршетку факултета те су и ти факултети имали већу тежину и значај у животу. Фирме у којима су радили су пословале стабилније, тржиште је било стабилније, није ту било простора за превише трзавица. Са друге стране, нису имали интернет и све могућности које он подразумева.                                                
Данашњица се темељи на потпуно другачијим принципима: најсигурнији начин је уједно и најризчнији а то је предузетништво, рад за државну фирму се свео на нерад, рад за приватнике се свео на злоупотребу, и то неплаћену, образовање је обесмишљено, радна места су мисаоне именице, стабилност не постоји ни у једном сегменту живљења. Зато је за нас нужно да је тражимо у себи. И по могућству и пронађемо пре него ли нас све протерају ван. 
 
Како Ви као млад човек, данас, гледате на Косово и Метохију? 
 
-Из угла младог човека којем су корени на Косову гледам са ужасним поносом. То је света земља и част ми је што имам везе са њом. Не боле ме превише покушаји да нам отму светиње јер немају апсолутно никаквог начина да их отму из мене. На комедију са Унеском сам гледала само тако, као на јефтину комедију. Опет напомињем, из личног угла. Превише тога битног више немам и поводом свега осећам исто. Енергија је неуништива и карма можда ради споро, али и те како ради. 
Из угла младог становника ове државе осећам срамоту и сажаљење над свима нама. То више нису суптилна затирања националног идентитета, то је грубо и јавно ампутирање а ми можемо само да гледамо и да се питамо. Да ли је могуће да је данас баш све на продају? Да ли је реално да смо толико непросвећен народ? Хоће ли се икада искоренити тај комплекс који је ова нација стекла током свог боравка под Турцима? Па од лечења истог комплекса има грозну потребу да агресивно и претерано глорификује херојску прошлост и то Косово а да онда све то, лепо и тихо, пусти низ воду. Толико о нашем херојству. 
 
Које су Вам амбиције, планови и жеље ? 
 
Амбиције у смислу потребе за истицањем никада у животу нисам имала, иако је све што сам урадила у потпуно несагласју са том тезом. Имам ту идеју да је свет довољно велико место за све нас, без икаквог лактања. Све што радим, учим и стварам, радим искључиво за себе, да бих била задовољна собом. То што сам (можда) била презахтевна према себи самој је друга тема. Ето, то ми је тренутна животна амбиција. Да више не будем презахтевна према себи. Да наставим да дајем колико могу, не очекујем ништа нереално за узврат и да само живим. Мени, у ово данашње време и то звучи као амбиција. Живети и смејати се. 
       Славица Ђукић
 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија