Интернет издање - архива
Штампа

Поезија је саосећање са разореним светом

Благоје Савић о својој поезији и раду са ученицима у Горњем Кусцу код Гњилана
 
 - И сви који живе на Косову знају, кад нема слободе, нема ни правде. Право је ретко, можда и не постоји. Неправда је присутна свуда, а у власти албанског парламента раде Срби који ништа не могу помоћи. На Косову и Метохији у свим установама, сем у школама, наше ћирилично писмо је одбачено. И о томе сви ћуте, и политичари, и академици, и књижевници. Нико се због тога до данас не оглашава. И међународна заједница преко тога олако и прећутно прелази. Дакле, ћирилица је истински угрожена и то сатирање мора бити заустављено. Свети и исконски значај школе је посрамљен, каже Благоје Савић 
Познат српски песник и приповедач из Косовског Поморавља, Благоје Савић, рођен је у Доњој Будриги код Гњилана. Гимназију је завршио у Гњилану а студије југословенке књижевности на Филозофском факултету у Приштини. Објавио је десет запажених збирки песама. Ради као професор у Техничкој школи у Горњем Кусцу код Гњилана. Његова поезија препознатљива је по аутентичном лирском изразу који се у новије време у лексичком смислу враћа традицији, народном изразу и симболици завичаја. Прошле године добио је најзначајнију завичајну награду Повељу „Свети кнез Лазар“ за животно дело. Разговарамо о његовој поезији и раду са ученицима.
 
 По чему се разликују Ваше песме писане пре рата 1999. године и после ? 
 
-Постоји веома мала разлика у начину мог писања, од појаве моје прве песничке књиге „ Извињење циљу“ па до ових најновијих „Закључај прах“ и „ Трава за богове“ . На почетку, у свим мојим књигама биле су присутне теме о Косову и Метохији, о завичају, о слободи размишљања и угрожености мога духа. На свој самоуверен и јединствен начин, тежио сам да песма буде кичма сажетости, светлећи стуб у нама. Веровао сам да сваки писац има свој пут до неба. Но, мимо тога, живот нам увек замеси лице и без своје воље. Песник верује у оно што пише. Али ми нисмо склони да верујемо у оно што јесте. У новијим књигама приклањам се сасвим модерном песничком изразу, где укрштавам широко искуство модерног светског песништва и трагичност косовометохијског искуства. Поезија је за мене облик саосећајности са разореним светом и угроженом јединком где није потребно да се води дневник општег расула, већ да се инвентар удесног и пропуштеног поезијом враћа у живот, на улице, у на силу напуштене куће, у иметак душе и измореног духа. 
 
О чему говорите у збирци „Трава за богове“ и шта се десило са тим рукописом? 
 
-У збирци „Трава за богове“, коју сам написао у једном даху, говорим о Власинском језеру и његовој нетакнутој природи и лепоти, где ми језеро личи на људску сузу, или на сузу Бога. Тема је библијска. Али, ја мислим да је најбоље књижевно дело „Библија“, хиљадугодишњи сажетак несвесних представа о свету и свемиру. Да ли модерна поезија треба да нас узнемири? Не. Модерна поезија нас стално увлачи у сопствену мисао и свој актуелни занос. А знамо из искуства да је песник једна мала целина света. Он иде по свету и поправља постојеће. Јер, човеково име до краја живота никада није искрено, нити опевано. Увек ће у трави постојати неки чувари пламена. А после пепела трава је сећање. Испод траве очекујем да дође моја ( нова мама), која ће да ме узме за руку и одведе на сигурно место, где неће бити лажи ни мисли о зачараном кругу живота. Трава је та мама, која ће ме прихватити у својој бескрајној толеранцији. То је она која зна, да ме залихе добре среће у стваралаштву још нису напустиле. Та мама која се захваљује мом имагинарном свету, што зна да ми кроз сваку реч у сну диктира одсутност земље. И тако, до краја живота, прст у трави Бога, покреће дане. Ето, то су импулси поезије у мојој књизи „Трава за богове“, која је добила скоро 200 поена од стране стручног жирија, чији су чланови били из Републике Српске и Србије, на конкурсу који је расписала Канцеларија за КиМ пре три године.    
 Књига је штампана само у једном примерку и промовисана на прошлогодишњем Сајму књига у Београду, на штанду Канцеларије за КиМ. И тада ми је речено да ће цео тираж бити штампан до краја године. Друга је половина 2016. године, људи из културе Канцеларије за КиМ и даље се не оглашавају за штампање књиге. Не знам коме је у интересу да убија живу песничку реч? Коме, у овим оскудним тренуцима смета реч песника са Косова? 
 
Прошле године сте за свој песнички рад овенчани највећом завичајном књижевном наградом, Повељом „Свети кнез Лазар“. Које своје песничко дело сматрате најзначајнијим доприносом српској поезији?
 
-Ова ми је награда додељена у оквиру манифестације „Завичајних сусрета писаца“. И ако је манифестација била прекинута због ратне ситуације, ми смо је убрзо обновили и установили главну награду, Повељу „Свети кнез Лазар“, за целокупно животно дело и допринос српској култури. Иначе су ми све књиге драге и врло је тешко издвојити неку од њих. И „Вече у пластичној Сандали“, и „Црни реп“, и „Причест у пољу“, и „Мезра“, све су објављене код познатих београдских издавача. То је најплоднији и најлепши период мог стваралаштва. А онда је дошло зло и период мог изгнанства. Преселио сам се са породицом у Врању и са собом понео неколико песничких рукописа које сам објавио у издању приштинске „Панораме“ и „Народне књиге“ и то: „Појање четвртог дана“ и „Померени свет“. А онда је песник есејист, Саша Радојчић, извршио одабир песама из свих мојих објављених књига, под насловом „Закључај прах“. Сматрам да ми је тај одабир песама најбоља књига, јер метафизички заиста је тешко затворити прах. И прах има своју цену. И у њему и изван њега свако од нас, према својим прецима је помало одговоран. Када се иселиш из свог дома, шваташ да си човек без лица, јер не знаш у будућности где ће бити твој гроб. Шваташ, цивилизација је тек именовани нагон неких моћника, краткорочно култивисање урлика.
 
Професор сте у Горњем Кусцу код Гњилана. Како храбрите своје ученике и о чему им говорите, изван лекција, у оном педагошком смислу? 
 
-Храбре се сами, а ја их само учим да буду добри и поштени људи. Да се не искваре и не скривају иза лажи. Да буду поносни на своје родитеље и на своје родно место. А живот нас учи да је човеково знање скуп истина и неистина, онако како нам Андрић каже, на свакој књизи која значи уметничко дело, могло би се написати „отето од живота мога и нашега.“ На путу до знања у човеку, можда све што постоји јесте оно следеће што ће се догодити.
 
Шта је слобода из вашег угла гледања, и које су баријере у развоју деце која живе у енклавама? 
 
-Слобода је мир који ти даје шансу да будеш човек. Да сам у њој одрасташ без страха и наметања мржње. Већини косовских Срба који живе у енклавама, слобода је ускраћена и све им је отето и украдено. Украдено им је детињство и младост, а отета су им огњишта, станови, куће и дедовина... И сви који живе на Косову знају, кад нема слободе, нема ни правде. Право је ретко, можда и не постоји. Неправда је присутна свуда, а у власти албанског парламента раде Срби који ништа не могу помоћи. Данас је најактуелније и то, да је онима који су читав свој радни век провели на Косову, и ако прогнани, ускраћена пензија и социјална помоћ. Све са циљем да се Срби иселе и никада се више не врате на Косово и Метохију. 
 
Какви су Ваши ђаци, воле ли књигу, поезију, воле ли да пишу и о чему пишу...? 
 
-Радим у Техничкој школи у Горњем Кусцу. То је струковна средња школа и у њој је присутан веома мали број ђака. Из године у годину уписују се све лошији ђаци и мање воле књигу. Многи стручни и старији професори напуштају просвету. Њих замењују нестручни кадрови, студенти који су тек положили неколико испита. Такав утисак је бедан. Ту нема знања. Свети и исконски значај школе је посрамљен. Али мимо свега у школи има заинтересованих и добрих ђака. Њих инспиришем да стално читају и пишу. А пишу о себи и својој животној тескоби. Један је ђак написо сјајну песму у прози „Стање свеће“. Том песмом ме је подсетио на наслов изабраних песама познатог румунског песника Никите Станескуа „Стање поезије“, чији је избор преуредио и превео вршачки песник Петру Крду. Други ученик ме одушевио својим писменим задатком о Косову, реченицом : “Косово је јако слово са великим срцем.“ Заиста, било је добрих радова. Размишљао сам да те најбоље ђачке радове објавим у књизи под насловом „Речи се купају ноћу под другим сунцем“. 
 
Да ли сте успели да им усадите у свест од каквог је значаја ћирилица за национални идентитет?
 
-Јесам. Убедио сам их да увек пишу ћирилицом – својим јединим и најлепшим писмом. Борба за очување ћирилице траје још од деветог века и данас. На Косову и Метохији у свим установама, сем у школама, наше ћирилично писмо је одбачено. И о томе сви ћуте, и политичари, и академици, и књижевници. Нико се због тога до данас не оглашава. И међународна заједница преко тога олако и прећутно прелази. Дакле, ћирилица је истински угрожена и то сатирање мора бити заустављено. А та одговорност пада и на моје ђаке. Тог терета морамо се што пре ослободити и бити своји на своме.
 
Кога од писаца у току наставе радо цитирате и зашто? 
 
-Цитирам многе: Андрића, Пекића, Бору, а највише Данила Киша. Инсистирам да упамте његове речи из књиге „Енциклопедија мртвих“, које гласе: ”ништа се не понавља у историји људског бића... сваки је човек звезда за себе, све се догађа увек и никад, све се понавља бескрајно и непоновљиво“. У овом ремек-делу, Киш је истакао непоновљивост људског бића и јединственост сваког догађаја. Многи ученици поштују препоруке и радо читају Киша, а и друге писце. 
 
Међународна заједница оличена у УН поставила је услов да ће обновити преко 135 спаљених и срушених православних српских манастира и цркава на Косову и Метохији, ако се изврши њихово преименовање у „византијско наслеђе народа Косова“. Како коментаришите такав захтев, и да ли сте страховали прошле године од покушаја Приштине да уз помоћ Унеска отме српске светиње? 
 
-Већина умних људи зна много о нама и нашим светињама. Неки су искрени и добронамерни у тумачењу наше историје и културног наслеђа, а многи нису. Уосталом, ако прочитају књигу „Од Индије до Србије“, једног нашег јеромонаха, сазнаће о богатој прошлости и значају културне баштине Срба. Међународна заједница оличена у УН упорно настоји да преименовањем отме српске светиње и нанесе ненадокнадиву штету српским светињама и Србима а у корист Албанаца и њиховим неутемељеним захтевима. Тај покушај преотимања планиран је и припреман лукаво и дуго. А почело је са „случајем о Мартиновићу“. Петицију је потписало преко четрдесеторо писаца. Српски писци су изашли из Друштв косовских писаца и оформили своје удружење. О томе нам сведоче многе књиге, записи и мноштво докумената. Књига „Распето Косово“ Пере Симића, документовано говори о трвењу око Косова и Метохије. За Србе је то „Света земља“, за Албанце „Зема обећана“. Не страхујем – истина увек побеђује. Косово је чвор на ужету. Када споменете Косово и било који манастир или било коју цркву, ви сте гладни живота и бринете о свему. 
 
Изјавили сте у једном часопису да замерате ововременом човеку и Врањанцу што врло мало чита, чак не ишчитава ни дело Боре Станковића. Шта је омело тог човека па нема времена и скрајнуо је Бору негде по страни? 
 
- Не само Бору, многи данас не читају ни нобеловца Андрића, ни славног Његоша, такође, ни умну Исидору Секулић, ни маестралног Павића, ни Данила Киша. Радио сам у библиотеци у Гњилану и знам ко и колико чита. А време чека свог читаоца, и зна кајање чије време нагриза. Но, без обзира што не читају Бору, Врањанци добро знају да је Бора генијално описао њихов занос и свет, заронио у њихов дерт и чемер. Бора је за њих песник старог југа. Један и непоновљив. Бора је увек од старијих Врањанаца тражио да му певају песму „Ај вржи коња, аго море, пишман ће биднеш“. Ага није везао коња али се покајао. И сви који не читају тако ће проћи. 
                 Славица Ђукић
 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија