Интернет издање - вести се дневно ажурирају
Штампа

МЕДИЈИ СВЕ ВИШЕ ПОЛИТИЧКИ МОТИВИСАНИ

У последе време   учестале су приче о  медијској сцени  у Србији која се све више поларизује. О стању у медијима данас, али и пре 2012. године, као и о  безбедности новинара у Србије разговарали смо са Љиљаном Смајловић, дугогодишњим новинаром са интегритетом.     
 
Да ли је хапшење председника општине Гроцка  и  високог функционера СНС-а , показатељ да је држава коначно одлучила да осигура безбедност новинара, а да  партијска припадност неће бити алиби за почињена кривична дела?
 
   Само је у мафијашким државама партијска припадност алиби за почињена кривична дела. Она не сме бити алиби ни за саобраћајне прекршаје! Али јесте спектакуларна вест да је ухапшен члан Главног одбора СНС-а који је, барем ако је судити по признању његових саучесника у злочину, наручио напад на нашег колегу Милана Јовановића. То је јака порука у корист новинара. Надам се да ће бити и довољно гласна да убудуће наше колеге штити макар од физичких напада. Управо се приводи крају и суђење оптуженим за убиство Славка Ћурувије, због ког Србија, на жалост, ево двадесет година важи за земљу у којој је новинаре могуће некажњено убијати. Нећу да кријем наду да ће судско веће одлучити да су изнети докази уверљиви. Ако се то деси, Србија ће поправити углед у свету, али од тога је много важније да грађани Србије поверују како политичка убиства ни после две деценије не могу прекрити „сњегови и шаш”. Таква убиства остају некажњена само на најгорим местима на земаљској кугли.
 
Шта је узрок  све израженије поларизације медија у Србији?
 
Све израженија политичка поларизација Србије.
 
Како остати одмерен и непристрасан  у „рингу” поларизованих и навијачких медија?
 
Не идите на Твитер! Не шалим се, немам бољег савета за новинаре, младе и старе. Не трчите да износите мишљење на прву лопту, не дајте свима на увид шта вам се прво мота по глави. Одаћете се: ако журите да први испалите хитац у очигледну мету, деловаћете непромишљено и злобно. Немојте бити први.  Не будите брзоплети, изађите из комфора свог политичког укуса, не повлађујте им, не слушајте ехо истомишљеништва. Сумњајте у властите процене, разговарајте са људима који вам ни у чему не повлађују и који у све што кажете сумњају. Не отписујте их напречац, не гледајте их као незналице и заблуделе овце, не сматрајте их будалама...У крајњој линији, не потцењујте ни будале. А данас, када су сви захваћени овим белим усијањем, ви делујете непристрасно ако се само потрудите да представите и најбоље, а не само најлошије, аргументе противничке стране. Данас је то довољно да будете фер. 
 
У последњих годину дана постоје стални покушаји да  се за  мерило доброг новинара и новинарства узима „пљување” по председнику државе, оправдавајући то критичким ставом и представљајући  ту врсту новинара професионалцима, а сви остале извргавају се руглу  и називају погрдним именима.  Да ли је посао струковних  удружења да упозоравају на поштовање Кодекса новинара Србије, промовишу новинарску солидарност и толеранцију или „доливање  уља на ватру”?
 
Тачно је да новинарство подразумева критику, у првом реду власти. То, наравно, не значи да власт не сме да се брани, а поготово од критике коју сматра неоправданом. Нико није дужан да политички мотивисане јавне нападе третира као непристрасну и фер друштвену критику. Да, у Закону о јавном информисању пише да је носилац јавне и политичке функције дужан да „трпи изношење критичких мишљења” чак и када се осећа лично повређеним. Али као што најгоре погрде нису законом заштићено „критичко мишљење”, тако ни „трпљење” не значи да носилац функције нема право на слободу говора, на одговор истом мером. Нема закона који забрањује критику медија:у ствари, веће политике од медија ни нема. Медијска критика је у свим модерним друштвима постала главна политичка активност, или барем најпопуларнија и најзаступљенија. Сви су уверени да разумеју медијске манипулације, свима је хоби да их демаскирају, нико ником не да преда се у том послу. Погледајте само како амерички председник користи твитер, и колико се мало устручава у критици својих критичара. Наравно да Доналд Трамп не треба да нам буде узор, али не живимо ми на другој планети, нисмо ни у каквом вакууму, за нас важи оно што важи и за друге.  Имам разумевања за незадовољство и фрустрацију колега који из године у годину гледају како власт, на овај или онај начин, осваја све већи број медија, успоставља политичку хегемонију, како доминира политичким дискурсом у земљи. Али не слажем се са захтевима колега да их политичари не критикују. Многи су новинари данас барем исто толико острашћени као и политичари чије понашање и реторику критикују. Немојте да се претварамо да смо ми „критичко мишљење”, а сви други агресори против слободе изражавања. 
 
Где је граница и где нестају медији као контролори власти у име народа,  односно, може ли се звати критичким ставом  сталне негативне квалификације упућене одређеној особи из политичког живота?
 
Некад могу, некад не могу. Не, увреде нису заштићене законом, али за њих се плаћа и политичка цена.  Није забрањена употреба сатире, није забрањена хипербола, свак има право на метафоре свог избора, али сви смо подложни суду јавности, нема изузетака. Александар Вучић је постао предмет страшне политичке мржње у једном делу јавности, за коју се на изборима редовно испоставља да је у мањини. Мислим да је добра одлука већине политичких личности код нас да не туже због сваке увреде, без обзира на то колико је тешко подносити увреде. Али брине ме што се удомаћила та нека осветничка реторика, тај реваншистички говор који у подтексту има јасно препознатљиву претњу. Са обећања да ће овог пута, након велике смене власти на свим нивоима, бити лустрације која је после Петог октобра изостала, некако се неосетно прешло на претње. Један мој колега, Дража Петровић, се као  шали са медијском саветницом председника Србије како ће њу, ваљда после Вучићевог пада са власти, „одвести”. Јасна је алузија на неку будућу полицију која ће бити под влашћу садашње опозиције. То је истомишљеницима можда симпатична и заводљива реторика, али такво „критичко мишљење” би одмах било проглашено за најаву фашистичке диктатуре, ако би се ципела нашла на другој нози, односно ако би се Вучићева саветница, у ма како необавезном разговору са новинарима, послужила сличном „духовитошћу”. Друге колеге мисле да је претња одвођењем у логоре симпатична кад је они изговоре, али би до неба вриштали да им се прети Аушвицом када би се неко са власти, или чак и из провладиних медија, тако лепршаво и слободно изражавао. У ствари, и не чекају да се то деси. Јер, шта мислите, ко је убедио оног сиротог младића, чија је мајка, новинарка, убијена на Малти, да најави како ће идући новинар бити убијен у Србији? Могу новинари за себе да мисле да нису опозиција власти, већ њени критичари, али су многи до те мере пристрасни и острашћени да је њихов аргумент да само служе интересу јавности неуверљив и делује лицемерно. Људи нису глупи и све нам мање верују, и једнима и другима и трећима. 
 
Каква је била медијска слика Србије до 2012. године?
 
Е тада опозиционих медија заиста није било. Ниси могао да купиш београдску дневну штампу и да сазнаш читав распон политичког мишљења у Србији, што је стандард демократског друштва. Сећам се једног дипломатског ручка из тог времена, на ком сам изнела став да у Србији нема опозиционих медија. Лецнула се Соња Лихт, која је Борису Тадићу била десна рука у контролисању слободе говора, и упала ми у реч: Има Печат! И заиста, седмични Печат је тада био једини лист који је објављивао готово искључиво опозиционе ставове. А ми смо се годинама ругали чињеници да је Слободан Милошевић користио Време и Б92 као аргументе да је његова Србија земља слободе говора! Госпођа Лихт је у то време била на нашој страни. А која је сада „наша” страна, упитаћете ме? Госпођа Лихт је један од оних људи чије ме присуство у јавности подсећа на то да на власти никада нема „наших”. Чим дођу на власт, више нису наши. 
 
Како су  наше колеге из НУНС-а објаснили  подршку  антиуставном  и антиевропском  Закону о информисању 2009. године? 
 
Не да га нису објасниле, већ су га дубоко закопале и праве се да се никад није десило. За председника НУНС-а изабрали су човека који је, оне године када је доношен тај скандалозни закон, био један од ретких новинара који су јавно подржали драконски антиновинарски акт. И те је године, можда и као награду, освојио највише материјалне подршке за свој пројекат од Министарства културе које је закон предложило Влади Србије.
 
У Агенцији за привредне регистре, упркос материјалној кризи у медијима и  сталним  притужбама да се гуши слобода говора, регистровано је преко 1500 медија у Србији. Како објаснити тај феномен?
 
  Нисам сигурна да је то добар аргумент за било шта, а свакако није довољан за тврдњу да је штампа слободна. Код нас се медији оснивају и финансирају како би били коришћени у разне сврхе. Не увек новинарске. И ретко ради јавног интереса.
 
У којој мери медији и друштвене мреже креирају стање у друштву?
 
Све више, али су још далеко од тога да превазиђу значај и утицај традиционалних медија.
 
Има ли начина  уредити медијску сцену у Србију, да сви буду задовољни и власт и опозиција и новинари и грађани ?
 
Не верујем да је то могуће. Неко ће увек бити незадовољан. А увек може боље, тако да је увек добро да је неко незадовољан. И да гласно изражава то незадовољство. Мени не смета ни када је власт та која то чини.
 
Верујете ли да ће се расветлити судбина киднапованих и убијених  новинара на Косову и Метохији?
 
Надам се да хоће. Неког помака има, сада макар знамо више о жртвама и околностима њиховог нестанка и убиства, што можемо да захвалимо и Удружењу новинара Србије, па макар то рекла ја која сам осам година била на челу тог удружења. Важно је да та ватра гори и да ми не одустајемо. Малопре сам рекла да Србија због Ћурувије има репутацију земље која не кажњава злочине над новинарима, али Косово нема заслужену репутацију као друштвена заједница која не само што не тражи злочинце, већ ни не признаје постојање жртава. И то не само српских, већ ни оних из албанских редова. То је пример двоструких стандарда међународне заједнице. Комисија за расветљавање злочина над новинарима настоји да те људе отргне забораву, и српске и албанске новинарске жртве на Косову. Нисам задовољна успехом наших напора. Овде је 1999. године НАТО починио ратни злочин бомбардовањем Радио Телевизије Србије. То стално морамо да понављамо. Р. Комазец 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија