Интернет издање - вести се дневно ажурирају
Штампа

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ ПРЕД ОЧИМА ЦЕЛОГ СВЕТА

 У три дана насиља Албанаца над Србима 17, 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 кућа, 10 јавних објеката, школа, пошта и домова здравља.  Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. Настрадало 28 особа, а 954 је повређено (међу њима 143 Срба и десетине припадника међународних снага).  Избрисана два села Слатина и Свињаре. Лажно, сензационалистичко и тенденциозно извештавање албанских медија осудили сви Навршава се 15 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. 
Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК-у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља, као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Нечувено насиље Албанаца према Србима одиграло се пред очима читавог света? Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних Срба није се вратило у своја места. Све је почело сензационалистичким, тенденциозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија, што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар, код села Чабра у општини Зубин Поток, на северозападу Косова и Метохије.
 
ОРКЕСТРИРАНИ ПРОГОН 
 
  Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе за кривце. Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се, навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српску имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи, Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару... и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби. Кфор и УНМИК су имали „припремљен” одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања. УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17, 18. и 19. марта над Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је, да је тада, из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње, из јужног дела Косовске Митровице протерани су последњих петнаестак Срба са свештенством из храма Светог Саве, а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице, са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани. Одмах након ескалације Кфор је Србима у Свињару говорио да није у стању да их заштити па су њиховим возилима евакуисани у српски део Митровице и Звечану. Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима, бежећи уз реку Призренску Бистрицу, монахе из манастира Светих Архангела који је у потпуности спаљен. 
 
КФОР И УН – ПОЛИЦИЈА НАВОДНО ЗАТЕЧЕНИ?
 
У повратничком српском селу Бело Поље крај Пећи 40так српских повратника се тискало у парохијском дому, јер је стотину Албанаца јуришало на њих. Већ обновљене куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их је да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разуларене масе Албанаца који је пао смртно погођен. Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села. Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити. Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разуларене масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу ? Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 30 Срба, Призрену 18, Обилићу 20... Кфор и УНМИК су тада објавили да су  за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима, али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона. У мартовско етничком насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК-а. Настрадало је укупно 28 особа, од тога 18 Албанаца (углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје ) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката, међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС-а. 
 
СРУШЕНЕ И ЗАПАЉЕНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ
 
17, 18. И 19. МАРТА 1. Манастир Девич, Србица, 1434. год 2. Манастир Светих Архангела, Призрен, XИВ век 3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887. године 4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XВИ, XИX век 5. Црква Светог Николе, Приштина, XИX век 6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XВИ, XИX век 7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год 8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год 9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г. 10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год. 11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XИВ век 12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XВИ век 13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г. 14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г. 15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год 16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год 17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XИВ, XX век 18. Црква Светих Врача, Призрен, XИВ, XИX век 19. Црква Свете Недеље, Живињане, XВИ, XИX век 20. Црква Свете Недеље, Брњача, Ораховац, 1852. год 21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г. 22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XИВ век/1930. год 23. Црква Светог Јована Претече, Пећ 24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. год 25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год 26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год 27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века 28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица 29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље 30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год 31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век 32. Црква Светог Петра и Павла, Исток, 1929. год 33. Црква Свете Петке, Витина 34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год 35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век
 
ОЕБС ОСУДИО АЛБАНСКЕ МЕДИЈЕ
 
Све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима. ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извештавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС-овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи : Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво виђене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрта ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији, нарочито електронски, показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС-овом извештају.
 
 УБИЈЕНИ СРБИ 17. И 18. МАРТА 2004. ГОДИНЕ
 
Златибор Трајковић (1951), Косово Поље Ненад Весић (1950), Липљан Бобан Перић, Гњилане Боривоје Спасојевић (1941), Косовска Митровица Јана Тучев (1968), Косовска Митровица Драган Недељковић (55 година), Призрен Добри Столић (1954), Драјковце код Штрпца, протерани из Урошевца 1999.г. Борко Столић  (1982), ( син Добрија), Драјковце Душанка Петковић (71), Урошевац Мирко Лопата,  Косово Поље
 
З. Влашковић
 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија