Интернет издање - вести се дневно ажурирају
Штампа

Векови се по уметности памте

Унутрашњи светови Зорана Јовановића Добротина, академског сликара
                           
Што се више ради, ствара, ми више верујемо у себе. -Видовдан је свети дан, дан када треба да се погледамо у очи и закунемо да ћемо чувати Србију. –Ја не знам зашто Европа, и свет уосталом, ради то што ради, да један народ толико мрзи, да га кажњава, да су Срби криви за све, а са друге стране ни један Албанац није одговарао за своја злодела. То је невероватно! 
Један од најзначајнијих циклуса познатог академског сликара и графичара, Зорана Јовановића Добротина, познат је под насловом „Унутрашњи светови“ са којим се аутор представља сликама наглашене експресије и поетичног садржаја, са апстрактним пределима, мотивима, фигурама и портретима, рађеним са светлуцавим прахом у боји. Зоран Јовановић Добротин, рођен је у Добротину на Косову и Метохији. Средњу уметничку школу завршио је у Нишу. Дипломирао је и магистрирао на Академији примењених уметности у Београду. Члан је УЛУС-а од 1970. године. Професор је у пензији факултета ликовних уметности у Приштини (сада у Звечану). За свој рад добијао је значајне награде: прва награда Октобарског салона Београд за графику 1979. године,  прва награда јесење изложбе УЛУС-а за сликарство 1997. године, УЛУС-ова награда за целокупно стваралаштво 2007. године и друге. Учесник је бројних ликовних колонија, симпозијума и конгреса. Дела му се налазе у музејима, галеријама и приватним колекцијама код нас и у свету: Музеј савремене уметности у Београду, Музеј града Београда, Галерија савремене ликовне уметности у Приштини и Нишу, Музеј савремене уметности у Скопљу, Кабинет графике у Загребу и у другим музејима и галеријама. Разговарамо са њим о његовим световима.
 
 Ваше четкице су Ваши ратници. Коју причу оне данас причају?
 
-Моје четкице су жива бића, моји саборци, „ратни другови“. Оне су, баш као и ми, имале успоне и падове, блиставе тренутке, ушићење када напуњене бојом угледају чедну белину платна, своја умирања, ломове, старења. Када уђем у свој сликарски простор, оне ми се јаве, просто се наметну неким редом, желе да буду актери нове слике, непогрешиво извирују из претрпаних ћупова, нудећи своју визију, своју линију, свој траг, некако саучеснички. Рано сам, још у младости, приметио тај живот четака и свих ових година га јако поштујем.
 
А шта су причале док сте живели на Косову и Метохији, све до 1999. године?
 
-Моје четкице су причале оно што човек живи у датом тренутку, оне су део мог живота, неми сведоци мог уметничког дрхтаја, мојих осећања неправде и очаја док су бомбе разарале наше животе. Оне су осећале, баш као и ја ту снагу људске патње целе Србије. Памтим
то време, исказивао сам немоћ у односу на лични став у том тренутку. Тих месеци смо радили на Факултету Уметности, под бомбама, било је застрашујуће, а опет некако храбро. Заносили смо се да неће бити толико бола и да се нећемо осећати толико немоћни, да ће свет шватити истину и стати са безумљем. Били смо заједно, моје колеге, моји студенти, емотивно смо били ослоњени једни на друге, делили дане и ноћи, храбрили једни друге и стварали. Стварали и сликали, док су бомбе падале, носили страх у себи и енергију и веру да нам се ништа неће догодити.
 
Колико су се Ваша дела променила од прогона са Косова и Метохије?
 
-Дела се мењају кроз време, зависи од година, од сазревања, сва дешавања утичу на то. Тако су моје слике сликале страх, бол, неизвесност, инат, сва она осећања за која и нисам био свестан да су у мени, а она се само искажу бојом или фигурацијом или идејом. И на крају, све је позитивно, ако је слика добра. Она носи убеђење, своју снагу, своју енергију, независно од ствараоца. Слика је Божји дар.
 
Шта се десило са Вашим сликама које су остале?
 
-Моје слике, остале на Косову и Метохији су доживеле ломачу. То је моје сазнање. У првом налету албанске иреденте, изнели су платна испред атељеа и спалили их. Много је било слика, на стотине, у мом кабинету, у стану, код мојих сестара, све су однели. Сећам се тих тренутака са тугом, али без оптерећења. Важно је да сам их ја насликао, а свака од њих има своју судбину.
Отишао сам са Косова. Моја сећања су рањена. Ми не можемо да избришемо пређашњи живот, сва та сазнања, све љубави према колегама, студентима, дому, пријатељима, природи, птицама... Изгубили смо све. Пријатеље које смо волели, завичај, изгубили смо своје цвеће, животиње, своје нежно осећање, своју тугу, своје радости. Остала је нада.
 
Уметничка критика каже да се Ваша дела доживљавају те да зато немају називе?
 
-Тако је. Све што радим је Божије. Често не знам шта ће бити на крају, слика се сама створи на платну, тек кроз време је доживљавам емотивно. Зато су оне све различите, оне чине да будем испуњен емоцијама.
 
Ипак , постоји једна слика „Жудња“ или „Чежња“ којој је ваша супруга, која је такође уметник, дала име. О чему та слика говори?
 
-То је тројство. Загрљај носи и жудњу и чежњу, носи наизменичну људску енергију, које се допуњују у једну. Загрљај је највећи домет људског осећања и ако сам успео да пренесем на слику мали део те енергије, ја сам задовољан. Он носи поруку, за стварањем, за емоцијом, за заједништвом. Загрљаји су важни у људском животу. Моја супруга је то лепо осетила, зато слика и носи тај назив.
 
Шта Вас као уметника и данас узбуђује и инспирише?
 
-Све. Не могу тачно да кажем, али узбуђује ме музика, добар филм, добра утакмица, моја жена, зато што је волим. Свака љубав узбуђује. Тишина у природи је јако узбудљива, она ствара нову светлост, форме, нову музику, за онога ко уме да види и осети, али и за то треба времена. То је процес трајања. Тишина може бити некада као најузбудљивије дело, само то мора човек да осети, а да би то осетио, мора иза њега да стоји велики рад.
 
Ваша најновија дела апстрактних мотива, припадају циклусу „Унутрашњи светови“. Какву је промену преживео тај свет уметника који је морао да напусти завичај?
 
-Ништа се не може заборавити. Све године рада у мултиетничкој заједници, мешовита заједница, студенти, пријатељи, чинили су ми велику радост. Баш та различитост ме мотивисала за рад, ти дивни, млади, чулни људи, радознали духом, а ми смо били ту да развијамо њихову енергију, да им помогнемо да швате себе и зашто треба да се баве уметношћу. Да им то буде циљ, да осмисле свој живот. Често их се сетим. Без обзира на националност, били су моји пријатељи, другари, делили смо лепоту учења, сазнања. Свака нова слика и графика нам је доносила ново узбуђење и изненађење.
 
Има ли излаза за Србе и зашто смо тако често на ивици биолошког трајања и опстанка?
 
-Ми Срби треба да се волимо и да имамо наду, да стварамо заједничку енергију. Енергија се ствара, она расте, има моћ. Учењем стичемо сазнања, како расте сазнање, расте енергија, што се више ради, ствара, ми више верујемо у себе. Треба да верујемо у себе, у Бога, у своје образовање, у своје стваралаштво. И најважније је и када је најтеже, да мислимо, позитивно.
 
Шта мислите да није било добро у потезима везаним за решавање косовског питања?
 
-Дволичност. Несигурност. Од почетка та политика према Косову и Метохији је несигурна, политичари нису имали јану визију, јасан циљ, план, лутали су. Ако политика нема визију, она губи циљ и енергију и зато смо доживели страхоте у неколико наврата. Да је било више памети не би тако било. Пред нама су велике могућности, под условом јединства људи у једну идеју, да направимо сигурну Србију, Србију која ће имати подлогу у знању, идејама, науци. Верујем у младост. Треба младима дати шансу.
 
Може ли уметност да мења свет и шта очекујете од овог века?
 
-Уметност не може да мења свет. Сви векови се најпре памте по уметности, а не по ратовима. Кад причамо о пећинском добу, помислимо на пећинске цртеже. Цивилизације се мере по достигнућима у уметности не по краљевима и краљицама. Очекујем да ће наука и нова технологија победити ове грозоте које нас прате. Човек је моћан, он је створио нове технологије и он им је дао велику наду. Човек – наука – човек. Спрега, залог новог живота, радоснијег, срећнијег, бољег од овог у ком живимо. У то сам убеђен.
 
Коме се Ви дивите...може уметницима?
 
-Дивим се свима који дају своје време, који улажу и материјално и физички, дивим се онима који мењају свет, а живе на ивици егзистенције, живе улажући у своју страст, да направе нешто, нешто непознато, нешто што нас јури, што истражујемо, што нас стиже, у шта верујемо.
 
А како видите повратак на Косово и Метохију о чему, чим почне да се говори, крену напади на Србе и застрашивања?
 
-То је стил. Ми треба да истрајемо. Да се дају шансе, да се направи програм, да се отварају нова радна места. Да се да шанса нади у помирење, да се крене у нови живот. Без тога тешко и њима и нама. Помирење је поштовање вере и једне и друге. Само заједно можемо ту беду да победимо. Нема радости без комшија! У идеји суживота морамо бити јединствени, тада постоји нада.
 
Разговор о Косову је мучна тема. Има мишљења да се сувише говори о „једном парчету земље“ а у организацијама европских интеграција, су, кажу упућени, презасићени темама о нашим светињама и да нам саветују да је боље да причамо о водама?
 
-Њих баш брига. Давно сам негде прочитао да је Косово место почетка новог рата. Светски моћници су давно направили призренску лигу и они ту идеју копају од памтивека. Народи треба да се сложе и да направе нови „дриблинг“ и да крену даље. Ја не знам зашто Европа и свет, уосталом, ради то што ради, да један народ толико мрзи, да га кажњава, да су Срби криви за све а са друге стране ниједан Албанац није одговарао за своја злодела. То је невероватно! Као да је Србија убијала и отимала а други ћутали, као да није протериван, уништаван, обесправљен један цео народ.
Видовдан је свети дан. Дан када треба да се погледамо у очи и закунемо да ћемо чувати Србију. А то можемо само великим радом и поштовањем државе. Треба волети своју земљу Србију. Покушавао сам али због Видовдана нигде нисам могао да живим. У мени је неописива жеља да се удружимо, да ојачамо, да будемо једно за сва времена, за све Видовдане. Косово је било и биће колевка наша.
                Славица Ђукић
 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија