Интернет издање - архива
Штампа

Милутиново „Порекло“ и „Завештање“

Промоција две збирке песама вероучитеља Милутина Попадића у Крушевцу
                  
-Мјесто ове поезије је у  трајној ризници српске духовности. -Српско Светосавље главна одредница у којој се без Бога не иде ни преко прага, каже рецензент песник Божидар М. Глоговац
Песник Милутин Попадић, вероучитељ у Лешку, теолог по образовању, објавио је недавно другу књигу песама под насловом „Завештање“. Ова збирка поезије представљена је  овог месеца у порти цркве Светог Ђорђа у Крушевцу заједно са претходно објављеном збирком која носи наслов „Порекло“. Промоција је одржана уз благослов владике Крушевачког Давида Перовића и старешине цркве оца Ђорђа. Аутор се у својим песмама надахнуто бави темама: љубав, духовнсот и родољубље, и то воли да напомене.  
 Милутинови стихови су пуни родољубивих осећања, везани за историјску прошлост. Његови корени су у Херцеговини и на Косову и Метохији, и тај се моменат јасно осећа у поезији јер су му главна инспирација.    
                                 
Поезија на ползу роду   
 
Попадићеве љубавне песме су прожете духом православља и православним начином живота. Љубав је константа у песмама овог тихог православног теолога. Он поштује национално наслеђе и помиње херојство српскога рода и опомиње да је „ један од највећих грехова српског народа – заборав. А заборав је , напомиње Милутин, недостатак љубави. –Жао ми је што морам да изговорим ово али морам због будућих генерација које морају да памте оно што не сме да се заборави а то је наша историја, наша прошлост, каже Попадић. Божјом промислу овај малди песник ће овог месеца, на позив организатора обележавања великог рата, говорити стихове на свечаности на Кајмакчалану. За ову прилику одабрао је песму „Капија слободе“..
-Млади пјесник Милутин Попадић, који кроз живот поносно носи своје часно српско име, ево завјешта Српском роду и соју пун нарамак стихова, сложених педантно и са укусом врсног естетичара у својеврсну трилогију, коју назва: ,,Завештање”. Нимало ме не чуди што је изабрао баш ту ријеч, ако се зна да своје корјене вуче из моје Херцеговине, у којој је свака кућа изашла на тањак ако није Солунска, а завичај му је Света земља Косово и Метохија, у којој црвени божур цвјета. Овом књигом, Милутин у свом српском стилу, као што му и приличи, уђе на велика врата међу пјеснички сој, гђе његова поезија нађе мјесто у трајној ризници српске духовности и тако бљесну пуним сјајем још једна звијезда у сазвежју поезије на ползу Српског рода. За пјесника Милутина Попадића Косово и Метохија су центар свијета, а одавно се зна да су и срце Србије. Ту је извориште и уточиште свих његових мисли и осјећања. Љубав, витештво, чојство, част, честитост, поштење и породична срећа су његове преокупације у пјесничком опусу који је пред нама, говори песник Божидар М. Глоговац.  
                         
Породици - почасно место 
                                                                                   
Почасно мјесто у овој његовој пјеванији је породица. Дакле, српска породица, помало и патријахална, гђе је домаћин глава куће, а мајка стожер у свим приликама; где је су ђед и баба за респектовање; гђе је кум за заклетву; гђе су свекрва и ташта најближе својте; гђе је тетка ту у роду своме да донесе најљепше дарове; гђе су комшије за узајамно поштовање – а све то у хармонији здравог живота и несебичне љубави.
У његовој етичкој формули доброта је главна премиса од које полази у свом расуђивању и ђелању, као парадигма свакодневног понашања, а то је зато што је одгојен у православном миљеу, јер му је Српско Светосавље главна одредница и једина преокупација у којој се без Бога не иде ни преко прага.
Његове пјесме додирују небо кад слави Свевишњег ; кад се диви двојици Николаја: Светом владици и Светом цару; кад му је, с разлогом, најчешћа ријеч у књизи честити кнез Лазар; кад би хтио да врати очињи вид Симониди; кад и њега утопљавају несуђене Маринкове вунене чарапе, које су добро приспјеле и краљу Перу док је лежао на одру; кад је несрећан због порушених цркава и манастира; кад тугује за Иваном и Пантелијом; кад ...     И ево, док ово пишем ухватих себе како дрхтим, а још нисам ни дошао до оних четрнаест жетелаца. Само што нисам крикнуо: О, Српски роде, како је немилосрдна судбина твоја! Овако о Милутиновој поезији говори песник Божидар М. Глоговац.                                                                                          
Али пјесник се не да. Не савија главу, нити пада у меланхолију, наставља Глоговац „причу“ о овој поезији, јер Милутинова поезија јесте и својеврсна прича и наук младим генерацијама које подучава православном путу кроз живот. -Попут књаза од пјесника, Јована Дучића, који наслови једну своју понајбољу књигу: ,,Вјерујем у Бога и Српство“, тако и Милутин Попадић, вјерући у Бога, нада се људима.  
                             
Опомена српскоме народу
 
-У својој поезији, пјесник све као да неће, опомиње свој Српски сој да се прозове, дозове и одазове. Неслоге у Српском роду, кроз читаву његову историју, биле су онај камен раздора. /,,Од зависти и братске неслоге/
/нема већег нашег противника, /слога да нас – као некад краси,/ /сам лик Бога у нама не гаси. „ Ово су ти Милутинови стихови.
 
Поезија Милутина Попадића не ствара илузије; она јесте жал за прошлим временима; она опомиње; она се нада; она се, поред свега, радује животу; она буђење наговештава. Сазнао је пјесник од свог ђеда да су постојала и она времена када се о моралу није причало – није полемисало, него се живјело по моралним нормама, а о томе говори и Милутиново „Завештање“.
-Пјесници су савјест човјечанства. То није никаква фраза. Шта би Руси без Пушкина, а Пушкина не би било да није било нашег Херцеговца Саве Владиславића – али то је друга прича. Шта би, ионако хладни, Енглези да немају Бајрона. Шта би Шпанци без Лорке, Италијани без Петрарке, Индуси  без Тагоре, Арапи без Омара Хајама. Шта би Срби без Његоша и да ли би она славна епопеја; Пробој Солунског фронта била тако величанствена да пјесник Милутин Бојић није кликовао: ,,Стојте,  галије царске! “
И на самом крају, ево још једног Милутина. Питамо се, дакле, шта би Света земља Косово и Метохија да нема пјесника Милутина Попадића, моћне су речи рецензента о Милутиновој поезији упоредивој са поезијом светски признатих песника.
Легенда: Са промоције у Крушевцу                                            С.Ђукић                             
Легенда:  Књиге Милутина Попадића
 
 
 
 
 
 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија